Vetar češlja pramen na ulici, hladan dah sa zapada.... (M.Mladenović)

Došao je nenadano, ni iz čega, mada je tačnije reći "iz Ničega" (iako je nepravilno) iz gluve tišine (kao da postoji drugačija?) i mrklog mraka (još jedno opšte mesto pisaca-amatera). Da, vetar. Nikad nisam znao gde počinje, kao bujica, i gde uvire, u nekoj delti, kao tromi šlep u pristanište puno zarđalih divova. Pretpostavljao sam da nastaje iza jednog brda, gde pogled, iz udobne prijatnosti sobe, ne dopire, uprskos svim teorijama o ciklonima i anticiklonima. Kotrljao je ulicom prazne limenke piva, čiji je kontakt s mrzlim asfaltom stvarao disharmoničnu zvečeću minijaturu koje je putovala, zajedno s njim dole, niz opusteli Južni bulevar.

Plastične kese su letele u čudnim pravcima, stihijski menjajući kretanje, provlačeći se između golih krošnji lipa pod prozorom. Na susednoj zgradi se niz oluk sjurio komad nečega, nisam mogao pretpostaviti čega. Kapija prekoputa se uz tresak zalupila. Zastave na jarbolima su proizvodile onaj karakterističan tupi zvuk, kao kad neko iz komšiluka s proleća krene da lupa tepihe kod igrališta. Retki prolaznik je grabio ka prijatnosti zavetrine i mršteći se pod naletima leteće prašine dublje zavlačio glavu u visoko podignutu kragnu. Mačka je izletela iz kontejnera i nestala u mraku. Neki čovek je ušao u taksi i njime otišao ka izlazu iz grada, u pravcu vetra.

A onda, u neko doba, za trenutak se sve primirilo. Ubrzo je počela da pada kiša.

Mislio sam da ne pišem (više) o izborima, to jest, mislim da sam u prethodnom postu rekao sve što smatram da je potrebno, al đavo ne da mira. Računam, nisam do sad mnogo o tome, pa reko, vala baš mogu malo i da očepim...

I ma koliko god ovaj prvi krug bio smarajući, zavijen u celofan i u rukavicama, toliko je ovo drugo poluvreme otpočelo oštro, i na prvu - uklizavanje bez lopte i po cevanicama! A opštu sliku međuizbornog ludila posebno uveseljavaju mlade koje misle da baš ovih dana svoj prvokružni imetak unovče, sve tobož kroz anekse i ostalo. A ima i onih nabusitih snaša koje iz čiste političke sujete onako, pomalo perverzno - sladostrasno, priželjkuju najgori od svih scenarija, kako bi posle govorili kako su govorili šta može biti...

Tako danas slušam objašnjenje ministra Ilića (veći stomak nije imao ni Šešelj u najboljim danima) da, u stvari, nisu podneli nikakav uslov, nego prosto traže od Tadića samo da poštuje Ustav. Kakva divna ustavobraniteljska briga, prosto sam se istopio od miline.

E sad, ako ne znate koji je to najgori od svih scenarija, malopre pomenut, onda je trebalo da gledate vesti B92 danas. Kako ocenjuju nezavisni analitičari, kao i urednici pojedinih uglednih porno sajtova, sva je prilika da će, ukoliko pobedi Toma, krave davati manje mleka (bar one koje je ovaj radnik gradskog kragujevačkog groblja urekao svojim vedrim pogledom prilikom obilaska u kampanji), da će EU, za kaznu, ukinuti neradnu subotu kao dan, a na mesto nje uvesti još jedan ponedeljak, i da će svi računarski sistemi u Srbiji pasti, jer nisu nisu prilagođeni za izvršavanje programskih kodova pisanih Miroslavljevom ćirilicom.

Slušajući sve te glasove razuma na trenutak sam se teleportovao u rahmetli 1999-u godinu, u Dnevnik 2 i njegov Dodatak, prizvao mi se drhtavo-dramatičan glas Miroslava Komrakova. I ma koliko činjenica da se Srbija izborom jednog radikala, na pragu druge decenije 21. veka, automatski kandiduje za lidera grupe najbolesnijih zemalja u Galaksiji, toliko mi je B92-RTS hipnotično-opsesivnan stil repetitio est matem studiorum momentalno izazvao tegobe u predelu želuca. To prosto vređa dostojanstvo. Ali B92 zna dobro da Srbi imaju jako kratko pamćenje - i što se tiče uloge radikala ali i RTS-a u svom onom ludilu čije recidive živimo i u ovom istorijskom, međuizbornom trenutku.

Cenim da je ovo samo lagano natapanje prljavog srpskog duha u medijski deterdžent omekšan aneksima i teritorijalnom celovitošću, a da će pravo kuvanje tek doći. A ona sledi centrifuga. I da će posle svega biti nebitno ko je imao plave, ko žute a ko crne gaće. Sve će to preći u maslinastu, sa nešto žutih zvezdica koje se jedva naziru.

.... a možda i Vidoviti Milan već koliko ovih dana kaže ko će proći... Formiranje Vlade je već nekoć blagoslovio...

iliti: SLOVO O VOŠTANIM MUKAMA

Pomešah se sa stokom nerazumnom, i izjednačih se sa njom...

Još se nije oladila ni vruća srpsko-novogodišnja atmosfera sa jagodinskog trga, koju su grejale izvesna Maja Marijana i neka Karleuša (a nije ona silikonska), kad eto naš voljeni gradonačelnik Palma (vi čiji životi ne spadaju pod njegovu svetu jurisdikciju - pocrkajte!) objavi da se uveliko priprema otvaranje muzeja voštanih figura u našem selu koje, dakle, ima gradonačelnika. Prvi eksponati već pristigli, doduše u zgradu opštine, dok ne okreče taj muzej valjda. Tako nam juče dođoše Sveti Sava (u kraju poznatiji kao Rastko) i Kralj Petar I - čika Pera. Palma ih primio na konak u opštinske odaje, dođoše popovi da ih okade, daju blagoslov. Palma briše vodu s čela kojom ga je zapljuskivao veseli pop, umačući bosiljak u istu, jel, vodu i vitlajući u ekstatičkom naboju po onoj savremenoj : Za sto evrića osveštavamo i vaše perverzije!

I tako, Palma blagoslovi Svetoga Savu, u sred zime kad mu vreme nije. I reče tom prilikom naš Draganče ("Dragane, el mogu da ti poljubim ruku?") kako će ovo biti još jedna u nizu jebeno dobrih turističkih atrakcija, i "kako će naša deca konačno moći da vide kako su izgledalu i Sveti Sava i kralj Petar". Šta će deca, nisu oni imali sreće da budu mali kad ih je čika Palma Broj Jedan upoznao i igrao s njima klis i trule kobile, ali za sve ima rešenja. Možda doteraju i Betovena i onog nesrećnog Šopena, ko zna. Reče nam još i da se za koji dan očekuju i figure Zdravka Čolića i Svetlane Veličković - poznatije kao Arkan. Ne znam da li će i njih osveštati, ne znam dal ima ono "svako treće - gratis"? Kako god, dobijamo prave face vo vjek i vjekov u komšiluku. Jedino nisam siguran da li će za gospođu Udovicu sem voska koristiti i silikon, al to i nije toliko važno.

Možda bi trebalo u taj muzej ubaciti samo ove nove face - jebo kraljeve i ostale Betovene... Mislim, to je sve sitna boranija. Budimo realni, kad bi Betoven okupio onolki svet na Ušću, i dal bi neko videvši Rastka reko: De ste pičke, stigo Sveti Sava! Ne bi sigurno. Mogli bi, eventualno i nekog od ovih političara da ubace. Razmišljao sam o Koštunici, al mislim da je bezveze: neka ga pozovu na otvaranje - niko neće primetiti da je pravi!

I zato... U ime Svetog Save, Kralje Petra i Cece Ražnatović - amin!

I pre smrti bivam mrtav,
i pre Suda sam se osuđujem,
pre beskrajnje muke
sobom sam mučen od očajanja...

Dok sam visio nad ponorom Prokletija, pomišljao sam da je odluka jako laka... Bio sam van domašaja tvoje brige i tvojih nadanja da ćeš jednog dana nadleteti sve moje tuge koje su stremile u nesagledivo; bio sam sam sa sobom, ja i moje naličje, suočen sa sopstevnim ništavilom. Trenutak slobodnog pada, večnost u tom mikrosvetu tišine, konačno oslobođenje od straha življenja, bez bola...

Ništa me nije vezivalo za tu stenu sem grča u mišićima, uslovnim refleksom održanja u tom svetu koji je postao izvor svih bolova, i, paradoksalno, krst na leđima vukao je nevidljivom rukom gore, da ga i dalje teglim uz svo to neizdrživo čvrsto tle. Trenutak izbora, ta odškrinuta vrata slobode, zauvek sam zatvorio tog predapokaliptičnog avgustovskog sumraka, birajući ono oko čega se ljudi nikada ne dvoume, ne shvatajući da ih izbor između dva zla sigurno vodi u jedno od njih.

Sad znam da je to breme istinski slobodnog izbora bilo preteško za mene. Zato smo u svetu bez izbora. Sve naše dileme su lažne, a raskrsnice života samo deo tog lavirinta. Imperativ života po svaku cenu je pobedio. I tu ja više ništa ne mogu da učinim....

Za Ninu.

Loša sezona za pse - rekao mi je danas drugar glasom ozbiljnim i prijateljskim u isto vreme, kao prezenter vremenske prognoze na BBC-u. Meni je to zvučalo kao naslov neke priče koju sam jednom čitao. Kako god, tačno je. Onomad, dok je noćna Božićna magla pritiskala neizdrživo, ostao sam bez psa, ženke nemačkog boksera stare 11 godina. Umrla je. Ili uginula, to više priliči životnjama. Ranije te večeri, dok su i magla i mrak združenim snagama gušile bistro zimsko popodne, samo je sela na otirač pred vratima, pa onda pala, ne mogavši da ustane. Odneli smo je u radionicu, postavili na moju staru bordo fotelju. Glavu je jedva pomerala, očima je rekla da je to otprilike bilo to. Ubrzo je pala u komu, očiju otvorenih, ali mutnih i pogleda odsutnog. On tog bednog znaka života ostalo je samo disanje. Njena sedam godina mlađa unuka ju je njuškala i muvala njuškom, ja sam pokušavao da je dozovem, oponašam mačku, ali bila je već nezamislivo daleko iz te prostorije pune pokvarenih slavina, bandaša moje prve petobrzinke, šrafova i odvijača poređanih po veličini.Poslednji put sam je pomazio po glavi. Otišao sam u stan. Ujutru je fotelja bila prazna, a njeno telo je ležalo u drvenoj gajbici, hladno, umotano u moj stari, odavno prerasli džemper.

Kad ju je ćale kao sasvim malo štene doneo u stan, u jeku šetnji sezone 96/97, prvo što je uradila, olakšala se u predsoblju. Šapicama bi jedva dosegla do ivice kreveta na kojem me je ljubila Ona i govorila: Vidi kako je ljubomorna na mene, reži svaki put kad te poljubim... - Ljubomorna je jer me voli, rekao sam. Ona je sad udata, ima dva klinca, otplaćuje kredit za stan i nisam siguran da se ikad seća tih poljubaca, a na to da me još voli i ne pomišljam. Znam samo da su me te oči volele i u trenucima kad su se gasile, isto kao i kad su me videle prvi put. Putovao sam nemo kroz uspomene, sećao se svih njenih štenaca udomljenih od Ljubljane do Atine. Nje više nema i to je prosto poražavajuće. Kao i to da nema ni svih tih godina koje su prošle. A najteže od svega dokusurava me spoznaja Neminovnosti. Ne možeš promeniti život, ali će on promeniti tebe. Sećajući se nekih događaja, prisećao sam se i svojih najboljih godina. I sve te moje godine, srećne i tužne, mahnite i mirne, glasne i tihe, stale su u jedan običan, pseći život.

Ovim postom večeras stavljam tačku na ovu temu i pse... Hvala na razmevanju.

Sarajevo
na šta me takvo podsećaš
kad nisi mi u snovima
i kad ulice tvoje
ne sećaju me na dečaštvo

Mi smo kao dvoje stranaca
u kupeu voza sto tegli
kroz ove balkanske vrleti

Sarajevo
poznam te možda u nekim pesama
i u retkim ljudima koje sretneš
samo jednom u životu

Nas dvoje
suđeni jedno drugome
rastali smo se
pre nego što smo se i upoznali
i kasno je sad
da živimo iz početka
ti imaš svoje uspomene
ja svoje

ali
Negde skriveno u meni
mislim da postoji jedan grad
tebi nalik
i jedan drugi ja
ni nalik ovome koga znam...


N.K.

negde 2000-e

Opet sam snio crni procvetali dud,
i nekog dragog što me čeka odnekud...
Ključ skriven iznad dovratka,
još jedan simbol povratka,
suviše toga da bi bilo podudarnost...
Sanovnik s jasnim slovima, lako je to sa snovima...
Nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost...

Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije...
sve spiskano i stečeno...
Ne vredi, kasno je, ostaje s tobom na vrh Kalvarije
samo neizrečeno...

Sve ređe srećem ljude iz svog plemena,
zamiču redom s one strane vremena...
Senke im tamnije od njih, bez keca pred poslednji štih,
nisam baš znao da im javljam dobre vesti...
Za tim ću sutra žaliti, to ćemo jednom zaliti,
u nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti...

Ne vredi, kasno je brojati trijumfe i havarije...
sve spiskano i stečeno...
Ne vredi, kasno je, ostane s tobom na vrh Kalvarije
Samo neizrečeno...

Đorđe Balašević... decembar 2007.

online pesma:

boomp3.com

 link za download pesme (kvalitetniji zvuk):

http://rapidshare.com/files/81042808/1_-_Neizreceno.mp3.html

Lagao bih kao pas i sebe i sve vas koji pratite ovu moju istoriju blog-bolesti kad bih rekao da nisam danima čekao ovu novu godinu i par dana odmora od svega. I bilo je OK u predvečerje kraja 2007, a i Prvi Januar je protekao sasvim pošteno, ali ovo danas je već previše.

Da je više dana pa da čovek negde pobegne, na neku planinu, pošto je toplo more tako prokleto daleko, odakle mi se onomad javi sestra od ujaka mi, da promeni horizont koji ga svakog jutra budi, da zameni vazduh u plućima. Ovako visim u ovom očajnom kvazi-gradu, skoknem do bliže periferije, al opet sam ko kuče na kratkom lancu, nemam kud. Šaljem (a boga mi i primam) ko dileja SMS poruke od znanih i neznanih junaka koji mi žele sve najbolje, i zdravlje i sreću i pare i pamet (i ja njima), nisam siguran koliko ću porukama nekog dotaći, iako mi kažu da znam da ih sročim, siguran sam samo da Telenor neće propasti. Šaltam kanale, ubacili nam neke nove ovi iz kablovske. Šaltam a nemam živaca da bilo šta gledam. Nešto kopam po netu, tražim pacijenta za odlazak na kapućino, vraćam se, opet blejim....

Neka sam proklet, ali već sad patim za običnim, ukolotečenim radnim danom, koji ni po čemu nije važan, koji se ne razlikuje od mora sličnih, kad ti je dan ispunjen svim i svačim, i kad tri dana ne moraš da jedeš odvratnu jagnjetinu kojom familijarno okitismo novogodišnju trpezu. Jedino je ovaj sneg malo izvadio stvar, da ne padnem u tešku postnovogodišnju krizu identiteta.

Dakle, sutra je prvi radni dan, radujem mu se, zvuči pomalo sado-mazo, znam, ali od sutra ne pišem više o novoj godini, nikome više ništa ne čestitam, niti čestitke primam. Sad se pomalo i kajem što sam to skijanje u Tignes uplatio tek za početak marta, dotle ću se baš načekati, ali doći će i mojih 10 dana. A posle toga bi i proleće moglo da se nacrta. A dotle, lopate u ruke i svi na čišćenje snega!

Došao je i taj prvi januar, iskreno jedan od najlepših dugo godina unazad. I to sad nema veze s tim da li si u bedaku ili ne, prosto vreme je savršeno, iako kažu da savršenstvo ne postoji, i nemam pravo da kažem nešto drugačije. Sinoć nisam hteo da forsiram vino, sve vreme sam želeo da se ujutru probudim vedar i bistar, da obradujem novorođenu godinu mog života, kao što je ona mene obradovala. Proveli smo prijatno veče i noć u planinskoj brvnari. Ujutru, iako je bilo skoro -10, poželeo sam da prvu kafu popijem napolju, na tremu, dok pada sneg, da udišem prečisti vazduh u dugim udasima i tako započnem dan 001.

Sneg nije prestao da pada celog dana. Vrativši se u grad zatekao sam zavejane parkove i ulice, roditelje koji vuku sanke sa svojim klincima na njima, dosta nasmejanih lica. Uveliko je prošlo veče i došla noć, sneg je zavejao retke noćne tragove. Na TV-u je "You have mail" sa fantastičnom Meg Rajan i Tomom Henksom, jedan od mojih najdražih easy-watching filmova ikad koji je nekako odlično uklapa u ambijent praznika, ili ja to tako želim da vidim?

Dragi blog-prijatelji, srećan vam ovaj januar i ostali u nizu meseci... Uživajte u snegu, šetnjama, prijatnim razgovorima, knjigama, druženjima s zanimljivim ljudima i svemu što ljudi obično ne pomenu u uobičajenom spisku velikih želja...